ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Nečista krv Borisav Stankovic 1910 PRVO izdanje RETKO Beograd Nova stamparija Davidovic tvrd povez profesionalno ukoriceno 256 stranica
Necista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke.
Nečista krv
Najviše hvaljeno delo Bore Stankovića „Nečista krv“ predstavlja sintezu svih bitnijih elemenata njegovih ranijih dela, koji su se ovde skupili oko jednog problema i motiva. „Nečistom krvlju“ naša književnost je dostigla vrhunac književnog realizma i dobila svoj najbolji roman.
Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka (srp. Sofka), prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[2] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934.[3]
Erotsko u delu Bore Stankovića
Gotovo da i ne postoji neko Borino delo koje nije prožeto pomamnom žudnjom za Erosom, žudnjom koja se nikad ne ostvaruje ali kojoj neko sećanje ne da mira. Već nam je znano. Ni jedna ljubav Borina, ni ona u ličnom životu, niti ona u njegovom stvaralaštvu, ne ostvaruje se. Zašto? Dakle, ljubav se ne postiže i ne dostiže jer se nedovoljno snažno traži, a ne traži se snažno, ne samo zbog nedovoljno strasti onoga koji voli, već i zbog unutrašnjih zabrana različitog porekla koje i samu strast nagrizaju; porekla najčešće incestuoznog, agresivnog, usled straha od odbijanja zbog sujete koja je jača od ljubavi, zatim straha od gubitka voljenog, ali i onog dubljeg straha: zbog iščeznuća ljubavi, stapanja sa ljubljenim iz doba pre separacije. Nije bilo nimalo potrebno da Bora ovu metafizičku tragiku ljubavi intelektualno shvati. On je doživljava kao umetnik potresno i duboko u sebi. Silina prisutne erotske čežnje u Bori Stankoviću i njegovo rano naslućivanje da je neće moći nikad ostvariti, upravo on lično, takav kakav je bio, konstitucionalno i uslovljen sredinom, kao i prisustvo onog, uvek enigmatičnog što se zove talenat, učinili su da je Bora Stanković relativno rano počeo sa sublimacijom Erosa pisanjem priča, a kasnije i drama.
Žena
Slikajući ženu Bora Stanković je u najvišoj meri izrazio ljudsko nespokojstvo, uzbuđene snove i nemirne duše. Žena je u njegovom delu pesnička suština, ona je magija ljubavi i ponor bola, nedostižna i nepovratna, kao mladost. Bora Stanković je prvi u našoj književnosti otkrio vrlo snažni unutrašnji svet patrijarhalne žene, prvi je progovorio o njenom velikom uzbuđenju srca, o lepoti njenih zanosa, o divljoj strasti koja je sputana, sakrivena i koja zato utoliko jače gori, sažiže.[5]
Sofka
Sofkin nevoljan pristanak da pred ucenama `spolja` pođe za nedragog predstavlja odlučujući trenutak u zaokruživanju njenog lika; zapravo, to je tačka iz koje je opisan krug njenog života. U tom dramatičnom času, kad se moglo očekivati puno ispoljavanje misli i interesa, i kad se sve steklo za neposrednije određenje centralne ideje-jer je to i kulminacija centralnog sukoba-Borisav Stanković sledi psihologiju svojih junaka, te Sofkinim `neću` i efendi-Mitinim `moraš` samo prikriva i nadvikuje sadržajnije drame koje su se rasplamsale u njima ponaosob. Ali, mada je u tom trenutku osnovna ideja ostala prećutana, ona je, u stvari, prisutnija i snažnija za njeno obuzdavanje i ućutkivanje: na prvi pogled, Sofka se, delom pod prinudom, delom iz sažaljenja i ljubavi prema ocu i kući, odlučuje na žrtvu ne bi li bar privremeno i prividno zaustavila porodičnu propast. Rekla je `neću` i stoga što stvarno nije htela; rekla je `ne mogu` jer zaista nije mogla. Nečuveno je bilo to što čini, ali nikoga nije iznenadilo, jer se od početka naslućivalo da ona neće biti jedna od onih `svetica` koje bespogovorno idu skokom kud otac kaže okom i koje, pogleda uprtog u zemlju, primaju pohvale i šamare. Pa ipak, kao što znamo, Sofka nije odolela. Zašto? Godinama uprazno snatreći i bludeći u osami, provodila je svoje devojaštvo sve paničnije sluteći da se njeni magloviti snovi neće nikad obistiniti. Štaviše, reklo bi se da u oronjavanju nekadašnjeg porodičnog bogatstva i ugleda podsvesno pronalazi i sopstvenu krivicu, da instiktivno želi saučešništvo u ispaštanju, kaznu za umirenje nezasluženo grižne savesti. Velikomučeništvom pokušava da spase već ubijeno dostojanstvo, ali to je samo jedan od trzaja u agoniji. Ljuto se varala da će veličinom i spektakularnošću svoje i svojevoljne žrtve izazvati divljenje bez sažaljenja. Razuverila se u to u amamu tada je prvi put detinje nemoćno zaplakala. Otad su počele da teku suze, i do kraja su se točile sa rakijom u kojoj je očajnički tražila utehu za izgubljena snoviđanja i za zgažen život.
Struktura romana
Roman `Nečista krv` najviši je domet ovog pisca, delo njegove kreativne zrelosti i stvaralačkih moći. Složenost sadržaja koji je imao da ispriča zahtevala je i složenost stvaralačkog postupka. Iz potrebe da pomogne čitaocu u opštenju sa junacima svog dela, pisac se toliko vezuje za njih, za njihov način mišljenja i izražavanja. Stanković je Vranjanac i govor Vranja je njegov maternji jezik. On je najbolje umeo da misli i govori tim jezikom. Hteo je zato suštinu i smisao misli i reči svojih junaka umetnički da afirmiše i jezički autentično. Strukturu romana `Nečista krv` Bora Stanković zasniva na gustom spletu psiholoških i socijalnih determinanti, na njihovim bezbrojnim i izukrštanim naslagama pod kojima žive potisnuti nagoni i interesi, strasti i neostvareni snovi, vizija žuđene lepote i tragična poezija žrtvovane mladosti. Strukturom monoloških celina, Stanković je pružio blistave primerke proznih slika stanja ljudske duše koje deluju nenadmašnom plastičnošću i odista su pravo čudo u našoj književnosti toga vremena. Gotovi svi proučavaoci i književni kritičari koji su pisali o književnom delu Stankovića, istakli su kako je malo dijaloga u Borinoj prozi. Junaci progovaraju samo u krajnje kritičnim situacijama, u trenucima kad se kidaju i ruše patrijarhalne norme ponašanja, kad se mora ići preko njihovih barijera. Enterijeri, pejzaži i portreti, s obzirom na funkciju koju ti elementi strukture imaju u romanu, upućuju na svu složenost relacija iz kojih su nastali i kako su oblikovani. Umetnički postupak Bore Stankovića u strukturiranju enterijera i pejzaža duboko je funkcionalnan i zato izgleda jednostavan. Organizacija jezičkog materijala u strukturi romana pokazuje da Stanković nije majstor uglađenog proznog izraza i spoljašnjeg sklada rečenice. Međutim, funkcija jezičko-stilskog izraza u strukturi duboko je usklađena sa pripovedačevom koncepcijom da naraciju najčešće vodi sa tačke gledišta svojih junaka.[5]
Psihoanaliza `Nečiste krvi`
Rastući u uslovima i porodici koja je `iznad sveta`, koja se nije družila sa okolinom, Sofka je ostala izolovana, što ima za posledicu sužavanje mogućnosti za razvoj objekt libida. To je uslovilo povećanje sekundarnog narcizma i jačanje incestuoznih veza. Nerealizovana ljubav sa roditeljima veoma je kobna za dete jer nisu postojali uslovi da se ta veza zasiti i prevaziđe. Efendi-Mita je osećao i dobro znao svu snagu novca u jednom siromašnom klasnom društvu, i svu bedu kad se bez njega ostane. On druge ljubavi i drugog straha nije imao. Njegovo poniženje pred Sofkom nije ni približno imalo onaj značaj za njega kao za samu Sofku. Ona, videći oca siromašnog, prestaje da ga voli i ceni, što znači da ni ona nije bila imuna od ove vrste fetišizacije. Čim je ovaj otac-ideal bio srušen, Sofka je bila spremna da ostvari ljubav. Ali kakvu ljubav? U narednom periodu Sofka će dva puta biti na pragu ljubavi. Ali obe imaju incestuozan karakter i ni jedna neće biti realizovana. Prva ljubav sa svekrom Markom bila je, dakle, sa čovekom koji je imao ulogu oca. To nije slučajno. I druga ljubav je bila, opet, incestuozna ali se Sofka sada pojavljuje u ulozi majke koja gaji dete koje bi joj kasnije trebalo da postane- muž. Daleko značajniju ulogu ima efendi-Mitin egoizam. Njega je Stanković prikazivao u više oblika i na više mesta. Od infantilne sebičnosti, kada nagomilava kuću sa kolačima koje voli, nedajući nikome da ih proba, pa do prodaje svoje jedine kćeri. Vrhunac njegove bezgranične sebičnosti ispoljio se onda kada je došao u posetu Sofki, u njen novi dom, i kad ju je video zadovoljnu i srećnu zajedno sa Tomčom. Ova Sofkina sreća bila mu je teža od njegove bede i siromaštva. Ovakvu patološku sebičnost možemo shvatiti kao incestuoznu ljubomoru oca na kćerku koja ostvaruje sreću bez njega, čak i zaboravljajući ga. Efendi-Mitina sebičnost i gnusan postupak koji je počinio u Sofkinom novom domu ne bi bili tako razorni da nisu naišli na plodno tle, na divlju Tomčinu prirodu, koja je pritajeno čekala da se otrgne i zavlada njegovim bićem. Njegov opaki sadizam prema Sofki je trajao celoga života, isto toliko koliko i Sofkin pasivni otpor prema njemu.
Stankovićevi junaci, po pravilu, nikad ne istraju u borbi. Njegovi junaci se bore samo tako i samo toliko da bi njihov pad bio spektakularniji i tragičniji. Dubina Sofkinog pada srazmerna je visini do koje su se ona i njeni preci bili podigli.